Ne znam kako ovo da shvatim.
Kada je trebali da proslavimo 20 godina kluba, dogodila se korona.
Kada smo planirali da obeležimo 21 godinu, ostali smo bez Massima. A bez njega to nije imalo smisla.
Ove godine je 25. Godina kluba, a svet deluje kao da je na ivici trećeg svetskog rata.
I sad se pitam:da li da prestanemo da brojimo, da odustanemo od proslava, ili da ipak odigramo na kartu, treća sreća?
Dvadeset pet godina koje su prošle kao u transu.
Jer kada radite ovaj posao, stalno imate osećaj da ne stižete ništa, da je propast negde iza ćoška, a onda se desi koncert. Svirka. Veče.
I sve prođe u trenu. I sve je dobro.
“Prođe” je ključna reč.
Jer vreme, makar meni, bukvalno je proletelo.
Kao da je juče bilo kada sam, ne bih li sačuvao ekipu sa turneje i sebi dao nešto čime ću da se bavim između dve ploče, preuzeo BitefArtCafe.
9. novembar 2001.
U tom trenutku, Beograd nije imao urban klub sa dobrom živom muzikom.
Ja sam voleo stari klub. Imao je nešto bardovsko u sebi. Ne znam da li je to bio dodir sa pozorištem, ili ta blizina crkve, ali delovalo je da oslobađanje tog prostora iz kandži šunda zaista znači početak nečeg velikog.
Nisam planirao da mi preuzme život.
Ali, dogodilo se.
Otvorio sam sezonu sa dva koncerta tada popularnog, mladog muzičara – sebe.
Pred prepunim BitefArtCafe klubom svirao sam svoje pesme i kavere.
Ubrzo smo pokrenuli kampanju:
“Beograđani, Bitef je opet samo vaš.”
I u roku od nekoliko nedelja – postali smo ponovo mesto gde se dolazi.
Ne iz navike, nego iz potrebe.
Tu su se stvarali bendovi, večeri, identitet.
Milaćopezo, Perpetuum Mobile, Jim Walsh, Shanene, Loco, Makao, St. Louis, Gift, Girls Boys and Toys, Lezz Go, Skylimit, Vice City..
Sigurno sam nekoga zaboravio, ali 25 godina je prošlo.
Jedna od najvećih promena dogodila se negde oko 2010. Godine, kada sam “pustio” domaće i regionalne muzičare u klub.
Do tog trenutka, u BitefArtCafeu se svirao isključivo strani program.
I onda, na Tijanin nagovor, dovodimo Massima Savića.
Veliki muzičar.
Za mene – još veći čovek.
Ostao nam je veran do kraja svog života.
I sa njim smo, zapravo, otvorili jedno potpuno novo poglavlje.
Posle njega dolaze Gibonni, Bajaga, Nina Badrić, Vasil Hadžimanov, Rundek Cargo Trio, Urban 4, Matija Dedić, Van Gogh, Bojan Zulfikarpašić, Marko Louis, Tijana Bogićević, Neno Belan, Parni Valjak, Babe, Letu Štuke, i mnogi, mnogi drugi.
Od tog trenutka, BitefArtCafe više nije bio samo mesto gde dolaze strani izvođači.
Postao je prostor u kome se regionalna scena definiše, susreće i raste.
Krenuli smo beskompromisno.
Utorak – klasika
Četvrtak – jazz
Petak i subota – funk i soul
Nedelja – opet jazz
I tako smo, malo po malo, oterali duhove devedesetih.
Kasnije smo evoluirali, vikendom kaver bendovi, a preko nedelje smo počeli da učimo kako se prave koncerti. I učili smo, na teži način.
Manu Katché je bio prvi. Finansijski možda nismo najbolje prošli, ali sam dobio prijatelja za ceo život.
Roy Ayers – nova lekcija.
Nisam proverio kada je Uskrs, i naravno – otkazivanje jednog koncerta i novi gubitak.
Da Lata bend, i danas je zabranjeno da se to ime pominje u kancelariji.
Don Blackman – još jedan sjajan koncert, finansijski katastrofalan.
I čuvena Tijanina rečenica:
“Šta misliš da ti lepo sebi platiš da odeš u London ili Pariz na te tvoje koncerte? Manje će nas koštati.”
Možda je i bila u pravu. Ali ja nisam znao drugačije.
Par godina sam se primirio.
A onda, posle jedne od najluđih sezona, odlučujem da napravim Musicology Festival.
Imao sam neki unutrašnji poriv.
Da vratim Beogradu za sve ove lepe godine koje smo imali.
U februaru to kažem Tijani i Marijani.
Njih dve, naravno, misle da se šalim.
Pet meseci kasnije – Musicology Festival počinje.
I od tog trenutka, priča više nije samo moja fiks ideja. Polako dobija oblik.
Počinjemo da rastemo u nešto što prevazilazi klub.
U nešto što liči na regionalni pandan velikim svetskim scenama.
Na toj bini su se smenjivali Gregory Porter, Snarky Puppy, Robert Glasper, Cory Henry & The Funk Apostles, New Power Generation, Incognito, Selah Sue, Dhafer Youssef, Hooverphonic, Brand New Heavies, Arrested Development, Seun Kuti, Meshell Ndegeocello, José James, Richard Bona, Angie Stone, Kovacs, Keziah Jones, Roy Ayers, Mario Biondi, Dirty Loops, Bokanté, Knower, Nicola Conte, Hindi Zahra, Cristina Branco, Slobodan Trkulja, Nik West, Duško Gojković, Manu Katché, Raul Midón, Victor Bailey…
Ovo je samo deo onih koje smo doveli u Beograd i Srbiju.
I svaki od tih koncerata bio je mali dokaz da ono što smo zamišljali – može da postoji i ovde.
Ali ta priča još nije završena.
I dalje se piše.
A kakav će kraj imati, ne zavisi samo od nas.
Zavisi i od toga da li će neko prepoznati i podržati ovaj put.
Kad kažem “neko”, mislim na komercijalne sponzore, ali, i dalje verujem da će država i grad Beograd stati uz ovakve projekte.
Jer mislim da to zaslužujemo.
I da su ovakvi programi ovom gradu potrebni kao vazduh.
Jer, nije lako baviti se kvalitetnom muzikom u ovom gradu.
Šta je BitefArtCafe dao Beogradu?
Plašim se da većina ljudi to ne razume.
Koliko rada.
Koliko energije svih ljudi koji su prošli kroz klub.
Koliko izgubljenog novca, jer nismo hteli da otvorimo vrata šundu – čak ni na privatnim žurkama.
Ponekad se zapitam: za koga sve ovo?
Ali to sam ja.
To smo mi.
BitefArtCafe je 25 godina na istoj liniji.
Liniji otpora. Liniji ideje da može bolje.
Šta nas je razlikovalo?
Nikada nisam jurio profit.
Pravio sam mesto za sebe i svoje društvo.
Za ljude koji vole dobru muziku – bilo da je klasika, jazz, funk, soul ili dobar pop i rock.
Publika je u početku bila upravo to – moje društvo.
A onda su počeli da dolaze drugi.
Glumci, muzičari, ljudi koji prepoznaju energiju.
I svi ti ljudi i dalje dolaze.
Jer ovde se nikada nije dolazilo samo zbog programa.Dolazilo se zbog identiteta.
Nikada nisam bio spreman da se prodam.
Ni tada, ni danas.
Nisam dozvolio da svira bilo ko samo zato što će doneti više novca.
Za mene je ovo način života.
I neka vrsta otpora.
I možda danas šund pobeđuje.
Možda puni Sava Centar 2, 3, 5, 7 puta.
Ali mi smo ostali ono malo ostrvo ljudi koji traže više, znaju bolje i umeju da prepoznaju razliku.
Najveća prekretnica?
Selidba iz starog u novi prostor.
Tu više nije bilo skrivanja.
Morali smo da postanemo ozbiljan sistem.
Nova organizacija, novi način rada.
Bio je to osećaj kao da krećemo na naš lični Mont Blanc.
I kada smo konačno stigli blizu vrha, kada smo zaista postali pandan mestima poput Ronnie Scott’s ili Blue Note, Dogodila se korona. I vratila nas deset godina unazad.
Tragovi tog perioda su i dalje tu.
Ne mogu da kažem da smo se potpuno oporavili.
Ali smo preživeli. A u ovom poslu, pogotovo u ovome što mi radimo – to je već uspeh.
I zato se vraćam na početak.
Da li da brojimo?
Da li da slavimo?
Ili samo da pustimo da ide i prestanemo sa brojanjem?
Ne znam.
Ali znam jedno, ovde da parafraziram Batu Stojkovića iz Balkanskog špijuna:
Ako nas se jednog dana sete kada budu pričali o Beogradu – sete.
Ako ne – u redu je.
Jer ja znam da smo 25 godina na pravoj strani.
Na strani koja veruje u umetnost, kvalitet, doslednost, poštenje, rad i ljubav.
I možda je to jedino što se na kraju zaista računa.