1. Kada danas pomislite na BitefArtCafe, koja Vam je prva slika pred očima?
Uh, nije to jedna slika. To je čitav film koji mi se vrti pred očima.
Nove godine u Starom klubu. Pa onda selidba i onaj naš čuveni BitefArtCafe zidić koji smo preneli u Novi klub. Đura, Raša, Cule i ekipa koji guraju frižidere na zidarskim kolicima sa jednim točkom, putićem pored teniskih terena. To su scene koje ne mogu da se zaborave. Vidim i Dragoslava, Buku i Vladimira kako stoje u vodi do članaka na jednom od koncerata na Letnjoj sceni, kada smo, kako mi to interno kažemo, potpuno potonuli. Bukvalno. 😀
Onda mi se pojavi slika Tijane i Đure dok smo odlučivali o Novom klubu. Đura me na kolenima moli da ne rizikujem, a Tijana kaže: „Ako uradiš sve to što si rekao, ja sam za.“ I naravno, nikada neću zaboraviti Tijanin i Marijanin izraz lica kada sam im saopštio da za četiri meseca pravimo Musicology festival. 😀
A onda koncerti. Svaki Massimov koncert. Baš svaki. Cory Henry, New Power Generation, PJ Morton pre neki dan… I lica ljudi u publici, ta sreća koju vidiš kada se dogodi nešto stvarno posebno.
Kad malo bolje razmislim, BitefArtCafe za mene nije jedno mesto, niti jedna uspomena. To su svi ti ljudi, sve te neverovatne situacije, koncerti, prijateljstva, nerviranja i srećni trenuci koji su stali u 25 godina. I zaista ne znam kako bih izabrao samo jednu sliku.
2. Da možete da se vratite u 2001. godinu na jedan dan, šta biste sebi
rekli?
„Beži, sine, i ne okreći se!“ Šalim se, naravno, mada verujte mi da sam za ovih 25 godina mnogo puta pomislio: „Šta je meni sve ovo trebalo?“ Postojao je i mnogo lakši put, ali ja sam, eto, izabrao ovaj. Teži, neizvesniji, često iscrpljujući, ali nekako moj.
Mislim da sam BitefArtCafe vremenom toliko poistovetio sa sobom da više i ne znam gde se završava klub, a gde počinjem ja. U njemu ima mnogo mog karaktera, moje tvrdoglavosti, potrebe da stalno nešto radim, da pomeram granice, da ne ustuknem pred problemima ili ljudima. I te moje gotovo nepodnošljive upornosti kada su muzika i principi u pitanju.
Zato, kada bih se stvarno vratio u 2001, verovatno sebi ne bih rekao ništa. Ionako me ne bih poslušao. 😀
3. Šta je bilo najteže sačuvati svih ovih godina?
Stav. Poštovanje. Status jednog drugačijeg, posebnog kluba, koji ne pristaje na predaju i pad standarda, i ne radi sve zbog profita.
S druge strane, poslednjih godina vodili smo neke od najtežih borbi otkako BitefArtCafe postoji. Borili smo se da nam ne oduzmu baš sve što smo godinama stvarali. Prvo smo ostali bez starog kluba, a zatim i bez Letnjeg kluba, uprkos svim sudskim presudama donetim u našu korist. Nažalost, pokazalo se da pravda i pravo nisu uvek dovoljni kada se suočite sa silom.
Ipak, uspeli smo da sačuvamo Novi BitefArtCafe. I posle svega što smo prošli, to za nas ima posebnu težinu. Nadam se da su najteže godine konačno iza nas i da sada dolaze neka lepša, mirnija vremena, u kojima ćemo moći da se bavimo onim zbog čega smo sve ovo i započeli, muzikom.
Ono na šta sam najponosniji jesu ljudi. Činjenica da je veliki deo ekipe sa kojom smo gradili BitefArtCafe i danas uz nas, kao i da nam se mnogi gosti, koji su sa nama od samih početaka, i posle 25 godina vraćaju sa istim zadovoljstvom.
4. Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili da je kraj?
Da, nekoliko puta. Prvi put 2013 – 2014. godine, kada sam bio prezasićen i imao osećaj da se vrtimo u krug. Da se tada nije pojavila prilika za Novi BitefArtCafe, pitanje je da li bismo danas postojali.
Kovid nas je finansijski gotovo uništio. Dao sam sebi dve godine da vratimo dugove, jer nisam bio siguran da bih imao snage za više od toga. Ni poslednje dve godine nisu bile lake, zbog ekonomske i političke situacije, ali i sve težih uslova za opstanak noćnog života u Beogradu.
Ipak, svaki put kada pomislim da smo stigli do kraja, dogodi se nešto dobro, neki novi talas energije koji nas podigne i podseti zašto sve ovo radimo. I tako već 25 godina.
Povratak kompanije Atlantic i brenda Barcaffè dao je novi vetar u leđa Musicologyju, koji je neraskidivo vezan za BitefArtCafe. Pridružio nam se i A1, sa kojim razvijamo zanimljive projekte, dok je Lenovo uz nas od samog početka, još od 2014. godine.
Sa Lenovom realizujemo Musicology Showcase, važan program podrške mladim bendovima, kojima pružamo priliku da svoju autorsku muziku predstave pred brojnom publikom. Nažalost, značaj tog projekta još nije prepoznalo Ministarstvo kulture.
Ipak, verujem da nam dolaze bolja vremena i nadam se da bar neko vreme neću morati da razmišljam o kraju. 🤣
5. Šta publika nikada ne vidi, a dešava se iza scene?
Ovo je pitanje za poseban intervju. Publika ne vidi da svi mi radimo svaki dan od 10-17, a onda, dolazimo opet u 20h i ostajemo tu do kraja – 01- 02am, i sutra sve to opet.
Da ne počnem sad opet priče o zaboravljenim pasošima, promašenim avionima, ima tornada nema tornada, pa onda troškovi izvođača Vs cena ulaznice, gde se svi šokiraju kad čuju finansijsku konstrukciju svakog događaja itd.
6. Šta vam je Bitefartcafe doneo, a šta odneo?
Muzika je oduvek bila moj život. Kada sam odlučio da napravim pauzu u muzičkoj karijeri, BitefArtCafe mi je omogućio da ostanem u tom svetu, samo u malo drugačijoj ulozi.
S druge strane, oduzeo mi je mnogo slobodnog vremena, posebno vikende, a samim tim i druženja sa prijateljima. To je, između ostalog, bio i jedan od razloga zašto sam otvorio ENSO, da prijatelji, kada već ja ne mogu da izađem, mogu da dođu kod mene na večeru.
7. Postoji li izvođač koji je bio potpuno drugačiji privatno nego na sceni?
Sećam se da su nas pred nastup Richarda Bone upozoravali da ume da bude zahtevan, a ispostavilo se da je izuzetno prijatan i jedan od najlakših izvođača za saradnju.
Generalno, sa muzičarima retko imamo problema. Mnogo češće komplikacije dolaze od menadžera, mada razumem da je i njihov posao da vode računa o svakom detalju i da sve prođe kako treba.
8. Koji koncert biste voleli da možete ponovo da doživite kao publika?
Ah Massimo Savić… makar još jedan koncert i onda priča o detaljima koncerta i muzici do ranih jutarnjih časova, nas četvoro: Eni, Tijana, Max i ja. <3
Ali da ne budem previše sentimentalan, voleo bih ponovo da čujem Gregoryja Portera, ovog puta u intimnoj atmosferi kluba. I naravno, Cory Henry & The Funk Apostles. Mada, iskreno, mislim da je energija koju smo doživeli na ta dva koncerta jednostavno neponovljiva.
9. Šta danas pravi razliku između dobrog i nezaboravnog koncerta?
Mnogo detalja tu odlučuje. Pre svega energija benda, jer turneje umeju da budu baš iscrpljujuće, ali i energija publike. A kada je beogradska publika raspoložena, tu gotovo da nema greške, koncert bude spektakularan
Naravno, zvuk je izuzetno važan. Zato imamo našeg Jocu, vrhunsku opremu i instrumente. Otkako smo pokrenuli RMO Backline, našu firmu za iznajmljivanje muzičke opreme, tehničke probleme smo praktično sveli na minimum. RMO je u međuvremenu postao ozbiljan oslonac i našim i mnogim drugim produkcijama.
Kada muzičar dobije baš ono što je tražio, kada sve radi kako treba i kada iza njega stoje dobri tehničari, mnogo je lakše napraviti sjajan koncert. A kada se na sve to poklope energija benda i publike, e, onda se dešava nešto posebno.
10. Da li publika danas sluša drugačije nego pre 25 godina?
Sve se promenilo za 25 godina, što je i očekivano. Ali čini mi se da naša publika i dalje ume da se dobro provede. Da đuska, peva, popije piće i jednostavno uživa u večeri, bez previše opterećivanja nebitnim stvarima. I drago mi je da je tako.
11. Kada ste prvi put pomislili: “Uspeli smo”?
Postoji taj jedan trenutak, bukvalno delić sekunde, kada sam u decembru 2019, na koncertu New Power Generation, pomislio: „To je to. Nema dalje.“ Onda se dogodila korona i vratila nas na fabrička podešavanja.
A onda se dogodio Cory Henry i opet sam imao taj isti osećaj. Samo što sam sada malo iskusniji, pa znam da, dok god postoji sutra, uvek ima i dalje.
12. Šta Vas je pandemija naučila o ovom poslu?
Naučila me je da verujem svojim instinktima i da nikada ne verujem državi. I da ponekad moram da donesem teške, naizgled surove odluke, ako znam da su dugoročno najbolje za sve. Ja sam emotivac i tokom pandemije nisam poslušao svoj instinkt. Doneo sam odluku koja nam je kratkoročno pružila osećaj sigurnosti, ali nas je kasnije sve zajedno skupo koštala. I to godinama. Tu lekciju sigurno neću zaboraviti.
13. Koliko puta ste tokom 25 godina morali da rizikujete?
Mislim da sam za ovih 25 godina rizikovao više nego što je bilo pametno. Praktično svaki Musicology koncert je rizik. Jazz, funk, soul, R&B – to je muzika u koju duboko verujem, ali od koje se ovde teško živi. Bez podrške partnera verovatno ne bismo ni opstali.
A kada na to dodam sva ulaganja, borbe, pritiske i neizvesnosti kroz koje smo prošli, nekad se i sam zapitam odakle mi i dalje snage. Mnogo puta sam stavljao na kocku sve što smo godinama gradili, samo da bismo mogli da nastavimo dalje. I iskreno, još čekam da se sav taj rizik konačno isplati. Ali očigledno ne umem drugačije.
14. Da li Vam se više puta desilo da verujete u izvođača pre nego što ga je publika otkrila?
Naravno, veliki deo bendova koji su činili, ili još uvek čine, beogradsku klupsku scenu počeo je upravo kod nas ili je posle nastupa u BitefArtCafe klubu napravio ozbiljan iskorak.
Milaćopezo, Jim Walsh, Loco, Makao, Girls, Boys and Toys… Kada su prvi put došli, niko nije znao šta će od njih biti, pa ni ja. Samo sam mislio da su dobri, da imaju nešto svoje, neku posebnu energiju i stav. Meni je to uvek bilo važnije od toga koliko su u tom trenutku poznati.
Sa strancima je malo teže. Troškovi su veliki, ulaznice samim tim skuplje, a publika nije baš uvek spremna da rizikuje sa izvođačem za kojeg nije čula. I onda mi verujemo, dovedemo ga, pa često finansijski nadrljamo. 😊 Ali šta da radim, ne mogu da dovodim samo ono za šta unapred znam da će se prodati.
15. Koji koncert je bio logistički najteži?
The Brand New Heavies ZAUVEK. Jer se sa njima nikad ne zna šta će da zabrljaju. Sećam se da smo jednom angažovali basistu Miroslava Tovirca veče pred turneju da uskoči i odsvira ceo koncert u Zagrebu, jer je Andrew izgubio pasoš, stigao je na bis, taman da se pokloni publici 😊
Tijana će reći, i verovatno je u pravu, da nam je ipak Arsen Dedić objasnio neke stvari. Tih 48h nikada nećemo zaboraviti.
16. Da možete da vratite samo jedan bend ili izvođača koji je svirao u BitefArtCafe klubu, ko bi to bio?
Massimo Savić. Uvek.
17. Šta Vas danas još uvek uzbudi pred početak koncerta?
Za mene je svaki koncert kao živo biće, nikada ne znamo šta će se dogoditi, koliko god sve bilo dobro pripremljeno. I posle 25 godina, tih nekoliko minuta pre nego što muzičari izađu na binu, osećam isto uzbuđenje kao na početku.
Čak i kada nam dolaze Incognito, New Power Generation ili Gregory Porter, ljudi koji su toliko profesionalni da praktično nemam o čemu da brinem, opet imam onaj nemir u stomaku. Iščekujem prvi ton, reakciju publike, taj trenutak kada sve počne da funkcioniše kao jedno.
I znate šta? Mislim da bih se ozbiljno zabrinuo za sebe kada bih prestao to da osećam. Jer dok god imam taj adrenalin, znam da još uvek volim ovaj posao isto kao prvog dana.
18. Šta mislite da publika najviše voli kod BitefArtCafe kluba?
Voleo bih da verujem da naša publika najviše ceni to što se za ovih 25 godina nismo prodali. Što nismo jurili trendove i lak novac, nego smo tvrdoglavo gurali muziku u koju verujemo, čak i kada nam se to finansijski ozbiljno obijalo o glavu.
Iz te iste tvrdoglavosti i ljubavi prema muzici nastao je i Musicology Barcaffè Sessions. Ja stvarno verujem da je to jedna od važnijih muzičkih manifestacija u Beogradu, iako nijedna gradska vlast do sada nije smatrala da zaslužuje podršku. Ali dobro, mi smo nastavili da radimo svoje.
I nadam se da ljudi primećuju koliko nam je stalo do svakog detalja. Posebno do zvuka. Tu sam, priznajem, malo bolestan. Mogu svi da mi kažu da je koncert bio sjajan, ali kada mi neko priđe i kaže: „Mišo, kakav je ono bio zvuk!“, meni je to najveći kompliment. Šta ću, to sam ja.
19. Da li postoji koncert koji se nije desio, a i danas Vam je žao?
Prince, bez razmišljanja. Neposredno pre smrti imao je seriju tajnih, nenajavljenih nastupa po klubovima širom sveta. Radio sam ozbiljno na tome da BitefArtCafe bude jedan od tih klubova. Znam da zvuči potpuno neverovatno, ali iskreno verujem da bih uspeo da ga dovedem da se nije dogodilo to što se dogodilo. I dan-danas mi je žao što tu priču nismo uspeli da završimo.
20. Šta je Musicology Barcaffè Sessions doneo BitefArtCafe klubu, a šta klub serijalu?
Musicology Barcaffè Sessions je BitefArtCafe klubu doneo novu publiku, podigao standarde i dao klubu još jednu dimenziju.
A BitefArtCafe je, s druge strane, Musicology dočekao potpuno spreman. Imali smo prostor, iskustvo i, što je najvažnije, ekipu koja razume muziku i zna svoj posao. Mnogo je lakše razvijati takav projekat kada iza njega već stoje godine iskustva i ljudi na koje možeš da se osloniš, nego kada sve moraš da gradiš od nule. Mislim da su jedno drugo baš dobro pogurali.
21. Šta biste voleli da mlađe generacije sačuvaju od koncertne kulture?
Voleo bih da ne zaborave da je najbolji provod onaj koji se stvarno živi, a ne onaj koji najbolje izgleda na Instagramu. Noć, dobra muzika, piće, đuskanje, ljudi, spontana poznanstva, flert, osmesi. Sve ono što jednu običnu noć može da pretvori u nešto što pamtiš godinama. Ostavite malo telefone, Instagram i TikTok će vas sačekati. Ne mora baš sve da se snimi, objavi i podeli. Opustite se, upoznajte nekoga, zaljubite se, uživajte.
22. Da li postoji izvođač o kojem i dalje sanjate?
Ima ih, naravno. Ne bih još da otkrivam imena, ali mislim da smo posle dužeg vremena konačno u situaciji da možemo sebi da priuštimo neke izvođače o kojima smo do sada samo maštali. I baš mi je drago zbog toga. Nadam se da ćemo uskoro obradovati publiku nekim ozbiljno dobrim koncertima.
23. Šta si sa godinama prestao da dokazuješ ljudima?
Ne interesuje me šta drugi misle o meni i mom radu, a pogotovo ne o ENSU ili BitefArtCafe klubu, a kamoli o Musicology Barcaffe Sessions.
Iskreno, nemam više šta kome da dokazujem i stojim iza svega što radimo. Mogu još samo sebi da dokazujem da i dalje mogu bolje i više.
24. Kada bi BitefArtCafe bio pesma, koja bi to bila?
I will survive.
25. Kako biste voleli da neko za 25 godina opiše BitefArtCafe u jednoj rečenici?
Voleo bih da kažu da je BitefArtCafe bio mnogo više od kluba. Da je bio deo njihovih života, mesto na kojem su slušali sjajnu muziku, upoznavali ljude, zaljubljivali se, stvarali prijateljstva i uspomene koje se ne zaboravljaju. I da je Beograd bio lepši grad zato što je postojao BitefArtCafe.